Igrali smo basket u kraju, tiho odlazili na turnire, odlučili da se ne predamo i tako stigli do vrha.

Kada su se pre nekoliko godina članovi ekipe Zemun 3×3 okupljali na nekom od novobeogradskih terena nisu mogli ni da sanjaju da će današnji klinci njihove poteze ‘skidati’ sa Jutjuba.


Marko Dugošija, Bogdan Dragović, Nikola Vuković i Lazar Rašić na krov sveta popeli su se 2017. godine trijumfom u finalu klupskog prvenstva koje organizuje FIBA. Ovi momci lagano su krčili put do vrha, a posle prošle godine koja je bila protkana povredama i pehovima sada su se vratili na pravi put i došli u priliku da predstavljaju Srbiju na Evropskim igrama.

O početku sezone, planovima, turniru u Novom Sadu, reprezentaciji, pisanju istorije domaćeg basketa, ali i čuvenom finalu za HotSport govorio je dugogodišjni član ekipe Zemun 3×3, Marko Dugošija.

Kako bi ocenio početak sezone?

– Pripreme smo počeli na vreme, u decembru i sve je proteklo u najboljem redu. Prvo smo radili kondicioni deo sa Igorom Krstićem, a onda i tehnički sa Vukom Stanimirovićem. Tu smo uveli novinu, jer sada po prvi put imamo dva trenera u timu. Sam start sezone bio je nešto lošiji, što se tiče čelendžera u Kini, gde smo posle dva nesrećna poraza na produžetke, učešće završili u grupi. Onda smo se vratili, vredno radili i okrenuli turnirima u Srbiji. Osvojili smo tri vezana turnira za tri vikenda, što nikome nije pošlo za rukom kod nas. Poslednji u Kragujevcu nam je bio i najvažniji, jer je bio slot za učešće na čelendžeru u Novom Sadu, koji se po prvi put održava u Srbiji, počeo je za HotSport priču Dugošija.

 Da li si zadovljan partijama koje ste pružili na turnirima u Kladovu, Beogradu i Kragujevcu?

– Sazreli smo kroz sve ove godine i podigli nivo igre. Dosta smo u odnosu na prethodne sezone napredovali fizički i samim tim nam se ubrzala igra. Nivo fizičke spreme koji sada imamo odrazio se i na ostale segmente, bolji su nam na primer procenti šuta sa svih pozicija. Svaki dan radimo po nekoliko sati i želja nam je da se vratimo na mesto na kom smo bili 2017. godine, kada smo osvojili klupski šampionat.

 Kakva su očekivanja pred turnir u Novom Sadu, koji se po prvi put održava u ovom formatu?

– To će biti istorijski turnir kod nas. Dolaze veoma jake ekipe iz celog sveta, dve američke, a jedna od njih je i reprezentacija, popularni Prinston. Tu su i naše dve najbolje ekipe Liman i Novi Sad, koji su prvi i drugi na svetskoj rang listi i još dosta jakih timova poput Gagarina ili Domžala… Mi ćemo tražiti svoju šansu, a cilj je finale i plasman na neki od ‘World Tour’ turnira. U ovom slučaju može se osvojiti učešće za turnir u Meksiku.

Ovo će potencijalno biti prilika da se odmere snage sa najjačim sprskim timovima, koji su domaćini na ovom turniru.

– Spremni smo za bilo kog protivnika. Kako fizički, tako i mentalno. Nije nam bitno ko će se naći na suprotnoj strani, igraćemo našu igru i sve će biti u redu…

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 

1st place in Kragujevac ! Third 🏆 in a row ! See you in Novi Sad – @novisadchallenger 24/25 May 🗓 #zemun3x3 #3x3serbia #fiba3x3 #kragujevac #champions

A post shared by Zemun 3×3 (@zemun3x3) on

Povreda Bogdana Dragovića pri kraju finalne utakmice protiv Ralje u Kragujevcu, pokvarila je slavlje.

– Malo nas je poremetila povreda Bogdana Dragovića, koji će se ukoliko sve bude bilo u redu na teren vratiti za dva do tri meseca. Umesto njega u ekipu ulazi Nebojša Bošković, koji je od ove godine novi član našeg tima. Iako je Bogdan već nekoliko sezona naš najbolji igrač i kapiten, bez njega neće biti lako, ali ambicije što se turnira tiče su uvek iste.

 Posle nastupa u ‘srpskoj Atini’ Zemuncima sledi put u Mongoliju.

– Posle Novog Sada sledi čelendžer turnir u Ulan Batoru. Ambicije što se ovog tunira su slične kao i za Novi Sad, da probamo da dođemo do finala.

Čast da brane boje svoje države igrači Zemuna imaće na predstojećim Evropskim igrama, koje se od 21. juna do 1. jula održavaju u Minsku.

– Lepa vest za nas je da ćemo posle toliko godina igranja i postojanja tima imati tri reprezentativca. Poziv za Evropske igre dobili smo Rašić, Vuković i ja. Trebalo je da u sastavu reprezentacije bude i Dragović, ali će zbog povrede propustiti ovaj turnir. Sa nama u timu igraće  Marko Ždero iz Novog Sada, koji će biti deo četvorke.

Prošla sezona nije bila preterano uspešna kada je ova ekipa u pitanju, a razlog se može tražiti u povredama…

– Povreda Dragovića pet dana pred prvi turnir u sezoni nas je dosta poremetila. On je pokidao ligamente kolena i bili smo svesni tada da ćemo morati da izguramno bez njega. Sezona nije loše počela, igrali smo finale u Koreji. Već na sledećem tuniru u Maleziji smo ispali u polufinalu i od tada je sve nizbrdo krenulo. Upali smo u seriju loših rezultata. Kada se vratio Bogdan podigli smo nivo igre, bili smo treći u Japanu, ali sam nekoliko dana posle tog turnira ja pokidao ligamente i propustio tri sledeća. Sezonu smo izvukli na kraju i bilo nam je bitno da ostanemo među osam ekipa na rang listi, kako bi ove godine imali obezbeđene turnire. Prošla sezona je bila duga i mučna, a uspeli smo da iz nje izvučemno pouke i ove krenemo dosta bolje.

 Kako na tebe utiče pad na FIBA rang listi?

– Slabo ulazim na sve te sajtove. Ne mogu da kažem da me ne zanima to, ali pokušavam da ne obraćam toliko pažnju. Nije mi bitno da li se nalazim na 150. ili petoj poziciji, bitno je da kao ekipa dobro igramo. Ako čitav tim igra dobro i osvaja turnira uslediće napredak i na tom polju. Jedna povreda je dovoljna da propustiš nekoliko turnira i izgubiš dosta bodova. Dobra stvar je da ove sezone ne branimo ništa, kao što je slučaj bio prošle godine.

 Ko će činiti ekipu za ovu sezonu i da li ima nekih promena u odnosu na prethodnu?

– Za sada je tu standardna četvrorka koju činimo Bogdan Dragović, Lazar Rašić, Nikola Vuković i ja. Priključio nam se Nebojša Bošković koji je zamenio Dejana Pejića, koji je imao tešku povredu krajem prošle godine. Kao šesti igrač sa nama je Nikola Kovačević, kao i prošle sezone.

U organizacionom smislu kako je to biti igrač, ali istovremeno voditi tim, brinuti o finansijama i svim ostalim stvarima?

– Bilo je teških momenata, pogotovo kada je ovaj sport bio mlad i kada smo kretali. Nismo tada nailazi na razumevanje, ali smo se nekako ‘krpili’. Ove godine je krenulo nabolje, uz nas su ‘Skijališta Srbije’ koja nam dosta pomažu, kao i ‘Beosport’. Kroz njihovu pomoć bi trebli da zatvorimo sredstva za putovanja. Veoma je teško naći sponzora. Mi smo jedna od retkih ekipa koja je u najboljih osam, a koja nema generalnog sponzora.

Pojedine kompanije ipak su prepoznale basket, kao sport kroz koji bi mogle da se promovišu…

– Podršku nam pružaju kompanija ‘Opel’, koja nam obezbeđuje prevoz, kao i Sportski centar ‘Vizura’ i Zoran Radojičić, koji nam svakodenevno izlaze u susret u vidu termina u sali gde možemo da treniramo kada je vreme loše. Tu je i ‘Still Ballin’, srpski brend za basket čija smo zaštitna lica od prošle godine.

FOTO: Zemun 3×3

Gde je basket sada, a gde je bio pre nekoliko godina kada ste počinjali?

– Ne može da se poredi stanje sada i pre. Kada se setim turnira od pre nekoliko godina i nivoa igre, organizacije i svega, dosta je sve napredovalo. Najbolji slika će biti sada u Novom Sadu gde se očekuju pune tribine od oko 600 mesta i još nekoliko hiljada ljudi koji će pratiti duele na video bimu na trgu. To će biti pokazatelj koliko je soprt uznapredovao i koliko raste iz dana u dan.

Koliko je naporno baviti se ovim sportom?

– Mi možemo sa sigurnošću da kažemo da smo profesionalci. Pre pet godina, samo se skupimo, malo igramo basket i odemo na turnir. Godinama je sve to uznapredovalo i shvatili smo da bez ozbiljnih treninga i profesionalnog odnosa, nemamo šta da tražimo na velikim turnirima. Nije lako otići deset hiljada kilometara od kuće i igrati sa najjačim ekipama. Napravili smo program i sada maksimalno ozbiljno pristupamo svim obavezama. Tri do četiri puta sedmično smo u teretani, tu su i treninzi na terenu od po najmanje dva sata. Nekada znamo da po pet ili šest sati dnevno provedemo trenirajući

Da li su najbolji pokazatelj kvaliteta i rada u basket timovima momci koji su beležili sjajne rezultate tokom regularnog dela Košarkaške lige Srbije, a koji su deo vaše ekipe?

– Jesu! Mislim da će od ove godine i ostali momci prestati da igraju košarku, zato što je veoma teško. Ubitačno je za telo je da tokom cele godine nemate pauzu. Oni su odigrali nekoliko meseci košarkaške sezone, da bi ostali u ritmu i da ne bi tokom zime odmarali. Međutim, teško je raditi uporedo i jedno i drugo. Basket je veoma naporan i ukoliko se ozbiljno baviš ovim sportom, vrlo lako možeš da se priključiš nekoj košarkaškoj ekipi i da im pariraš.

Kakva su ti sećanja na osvajanje titule svetskog klupskog šampiona 2017. godine u Pekingu?

– Zanimljiva je to da smo pred završni turnir imali dva ‘World Tour -a’. U Čengduu smo igrali protiv ekipe Piran, a izgubili smo tako što sam ja napravio faul dve stotinke pre kraja, gde oni koriste dva bacanja i pobeđuju nas poen razlike. To nam je bilo prvo veliko finale. Onda smo se vratili kući, promenili kofere i krenuli u Meksiko. Tamo nas je stigao umor i izgubili smo u finalu od Limana, koji nas je ‘preslišao’.

Onda je došao red na finalni turnir i pobedu protiv Novog Sada rezultatom 19:17.

– Imali smo deset dana da se spremimo za finalni turnir, prvi put smo to obezbedili učešće i bili smo veoma srećni. Otišli smo u Peking i sećam se reči žene iz FIBA-e, koja je u internoj kladionici rekla ‘niko nije verovao u moje Zemunce, ja ću jedina verovati u njih’. Turnir smo otvorili pobedom, a onda smo doživeli poraz u grupi. Sutradan smo se osećali fenomealno i igrali veoma dobro do finala. Sam duel sa Novim Sadom je nešto lošije krenuo po nas i kada smo gubili 13:7 u finalu, pamtim tajm-aut kada smo rekli da treba da damo sve od sebe u poslednjih tri minuta i da ne odustajemo. Pružili smo poslednji atom snage i sećam se da smo svi popadali po terenu kada je Bogdan pogodio trojku. To je bila fenomelana uspoemena i najslađa titula do sada, a nadam se da će ih biti još.

Tada ste ste dospeli u središte popularnosti, da li ste znali da to i ‘iskoristite’?

– Iako je tada popularnost znatno skočila, izgleda da nije bilo dovoljno da se neko zainteresuje i da postane generalni sponzor ekipe ili nas podrži. Moguće je da mi nismo znali to da iskoristmo. Naša priča je skromna. Prvaci smo sveta, nastavićemo da igramo basket u kraju, ne treba nama mnogo…

(VIDEO:YouTube/FIBA3x3)

Koje je razlika između basketa i košarke iz tvog ugla, pošto si se bavio i jednim i drugim sportom?

– Svako ko je gledao ili igrao basket potvrdiće da je ovo mnogo zahtevniji i naporniji sport, ali podjednako volim oba. Košarka je čistija, sa manje kontakta, dok na basketu sve pršti i dozvoljena je čvršća igra. Mnogo igrača širom sveta, poput Robija Humela koji je bio u Minesoti, Armaniju i Himkiju pređe posle košarke na basket. Pored toga što su bili veliki igrači, teško se snalaze i treba im dosta vremena da se adaptiraju na način igre i tu ‘tuču’.

Pored čestih putovanja i odlazaka iz zemlje, redovno podržavate humanitarne akcije.

– Ove godine ćemo podržati humanitarni turnir u brzom šutiranju trojki ‘Trojke iz bloka’, koji će se održati na Novom Beogradu. Prošle godine je jedan od najlpših momenata naše teške sezone bila humanitarna košarkaška utakmicaa ‘Koš za sreću’ na Kalemegadnu. Tamo smo se fenomenalno proveli i lepa sećanja imamo vezano za taj događaj, a nadam se da smo i pomogli. Uvek se rado odazovemo kada se organizuje neka humanitarna akcija i tu smo kada god možemo da nekome pomognemo.

FOTO: Aleksandar Grašić

Koji je vaš krajnji cilj kada je ova sezona u pitanju i čime biste bili zadovoljni?

– Naš cilj je da obezbedimo kartu za finalni turnir u Japanu. Sada sa dva ‘World Tour’ turnira malo smo dalje od tog plasmana, ali ne bih ništa ispod toga želeo. Cilj je da se plasiramo na taj tunir, gde će igrati 12 najbolih ekipa iz celog sveta. Kada odemo tamo igraćemo utakmicu po utakmicu, pa što da ne, i da se ponovi 2017. godina i da možda opet osovojimo titutulu prvaka sveta.

Od početka basket karijere ovi momci imali su podršku svojih porodica, koje su im sada najverniji navijači.

– Od samog početka porodice su bile uz nas. Kad smo krenuli sa turnirima, za vreme pauza u košarkaškim klubovima, umesto da ‘gluvarimo’ po kraju igrali smo basket. Vremenom kako je to postajalo sve profesionalnije, kada su došla putovanja, njima je bilo drago da obiđemo čitav svet i igramo sa najboljim ekipa. Lazar i ja sada imamo svoje porodice i malu decu i oni su nam najveća podrška. Porodica je deo moje karijere i oni znaju da bez njihove podrške ne bih mogao da budem gde sam i zahvalan sam im na tome. Nadam se da ću im ove godine doneti mnogo radosti, pošto sve mečeve prate strastveno.

Posebno je emotivan bio Dugošija posle finala u Kragujevcu, a pobedu na ovom turniru dvadesetosmogodišnji basketaš posevtio je ocu.

– Pre dva meseca sam izgubio oca. On je pratio turnire, voleo je da gleda naše mečeve i uživao je. Posle finala su me savladale emocije, tako da ovaj trofej posvećujem njemu, ali naravno ništa manje bebi i supruzi!

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Lifestyle ⛹🏼‍♂️👊 #zemun3x3 #fiba3x3 #lifestyle

A post shared by Marko Dugosija (@dugi_5) on

Međunarodni olimpijski komitet odlučio je da na spisak sportova za Olimpijske igre u Tokiju 2020. godine uvrsti i basket 3×3. Koliki je značaj ovakve odluke i da li se nadaš da bi neko iz vašeg tima mogao da Srbiju predstavlja u Riju?

– Mnogo. Sam čin da se jedan sport nađe na Olimpijskim igrama je velika stvar, pogotovo kada je mlad. U roku od sedam godina napravljen je veliki uspeh, što mnogima nije pošlo za rukom, rekao je Marko, a onda nastavio:

– Nama prija što smo sada deo reprezentacije i do toga smo stigli u tišini. Nije mala stvar poziv za Evropske igre. Mi ćemo nastaviti da treniramo i radimo, a ako zaslužimo da idemo na Olimpijadu biće nam velika čast. Borićemo se i truditi, pa što da ne odemo u Tokio sledeće godine, zaključio je razgovor za HotSport Marko Dugošija.

Prva naredna stanica ekipi Zemuna biće Novi Sad, gde će se u petak i subotu održati pravi basket spektakl…

FOTO: fiba.basketball/FIBA 3×3