Od odlaska Dejana Radonjića sa klupe Crvene zvezde do dolaska Dušana Alimpijevića prošlo je 35 dana. Od dolaska do odlaska Dušana Alimpijevića sa klupe Crvene zvezde prošao je 291 dan. Od odlaska Alimpijevića do danas, nešto više od tri. 

Pitanja na koja ćemo pokušati da odgovorimo u nastavku teksta – kako je Crvena zvezda za 329 dana od aktivnog takmaca za plasman među osam najboljih ekipa Evrope došla do toga da je šut deli od drugog mesta A grupe košarkaške Superlige, iza leđa (bez namere da bilo koga potcenimo) za Zvezdu bar na papiru nejakog Borca iz Čačka, kao i šta crveno-beli moraju da urade kako bi se vratili na nivo na kom su bili pre početka ove sezone?

Odgovor na prvo pitanje krije se u jednoj jednostavnoj reči koja je konstantna i neizbežna, a koja, što se videlo i na primeru tima sa Malog Kalemegdana, ume da bude izuzetno bolna, ne nužno i dobra – promena.

FOTO: STARSPORT

Ukoliko oduzmemo imena i sve posmatramo kroz prizmu činjenica, imamo sa jedne strane kompletno nov stručni štab predvođen talentovanim, ali neiskusnim trenerom, koji je ostao praktično bez čitavog tima od prethodne sezone, umesto kog su došli talentovani, ali nedokazani košarkaši sa jedne, iskusni, ali igrači na izmaku karijere sa druge, te prošlogodišnje rezerve. Sa druge strane, sve to se dešava u klubu u kom je imperativ pobede nametnut bez obzira na ime protivnika i kvaliteta igrača, koji se takmiči u takmičenju gde su greške neoprostive i svaka se strogo kažnjava.

Samo gledanje činjenica govori nam da je praktično bilo pitanje momenta kada će situacija eskalirati. Da li je moglo da bude drugačije? Ako pitate Holivud ili navijače crveno-belih, da. I da je sve teklo kako su želeli u Zvezdi, izvesno je da bi ova sezona bila tek početak nečega što bi moglo i da nadmaši Radonjića. Na žalost po Zvezdu, nije u timu bilo dovoljno snage da se izbori sa svim negativnim aspektima, gde je bilo dovoljno da samo jedna stvar pođe po zlu (povreda Dangubića), pa da se ostale negativne konsekvence kao lavina stušte na tim koji pre svega mentalno nije dovoljno zreo da te “udare” izdrži. 

FOTO: STARSPORT

Svestan je bio Nebojša Čović rizika, i teško je kriviti ga, jer je takođe činjenica da je uprkos svim poteškoćama, Zvezda u Evroligi od 16 ekipa bila 14, kao i da je protiv Budućnosti svoju sudbinu držala u svojim rukama – pitanje je kako bi se stvari odvijale da je Feldin pogodio trojku, ili Lesor ubacio onaj otpadak. Dakle, neki potencijal je postojao, i čelnici Zvezde su izuzetno dobro “namirisali” momenat da pruže šansu nekom mlađem. 

Zašto? Zato što je pre svega veliko pitanje da li bi neko veće trenersko ime pristalo da dođe u Crvenu zvezdu nakon odlaska Radonjića. A ni dolazak nekoga ko ima bogatiji CV od Alimpijevića nije bio garant uspeha, jer je pred crveno-belima svakako bila godina ne toliko neizvesnosti, koliko, NBA terminologijom rečeno, “rebildinga”, ponovne izgradnje osnova tima. A retki su, ako uopšte postoje, sastavi koji su odmah po formiranju novog tima pravili neke osetnije rezultate. Najbolji primeri dolaze nam iz Amerike, i to iz jednog grada – Filadelfije. U NFL šampionatu, Iglsi su po odlasku trenera Čipa Kelija doveli Daga Pedersona, Karsona Venca kao kvoterbeka, i bila im je potrebna jedna godina da se uhodaju. U drugoj, ni moćni Nju Ingland nije mogao da zaustavi Iglse na putu ka prvom naslovu šampiona NFL-a.

FOTO: STARSPORT

U NBA ligi, Seventisiksersi se praktično čitavu deceniju muče, rezultati su bili blago rečeno katastrofalni, do prošle sezone. Dolaskom Embida, potom ove godine i Bena Simonsa, Filadelfija je stvorila bazu koja će najverovatnije u nekom trenutku u budućnosti u ovaj grad doneti novu titulu šampiona NBA.

Naravno, sistem je drugačiji, ali suština je ista – i Zvezda je, poput ova dva tima, započela od nule onog momenta kada je Dejan Radonjić, po osvojenoj tituli, rekao “Od danas više nisam trener Crvene zvezde”.

FOTO: STARSPORT

Sezona se bliži kraju, Zvezda će, ukoliko, kako Milenko Topić reče juče, ne naprave još neku glupost sa prvog mesta u plej-of i borbu za trofej, a navijače najviše zanima – šta dalje?

Naravno, ovaj odgovor u mnogome zavisi i od toga u kom takmičenju će Zvezda igrati dogodine.

Ukoliko ponovo bude u pitanju Evroliga, pred Čovićem (ili upravom koja bude na čelu Zvezde, ukoliko prvi čovek Zvezde odluči da napusti kormilo kluba) je praktično preslikana situacija od prošle sezone, uz nekoliko olakšavajućih okolnosti – ko god bude došao na klupu neće morati da “stane u cipele” Dejana Radonjića, već će sa nešto manjim pritiskom graditi ekipu za narednu godinu.

Ukoliko, pak, Zvezda ne uspe da se izbori za poziv, ostaje Evrokup, takmičenje koje bi moglo veoma lako da bude “kec u rukavu”.

Zašto?

Navijači Zvezde vole pobede, možda čak i više od takmičenja u kom njihov klub igra. Podsećamo, fanove nije omelo to što je Zvezda igrala u Evrokupu protiv Budiveljnika u nameri da dupke ispune Arenu i obore rekord Evroliginih takmičenja. Za razliku od Evrolige, gde se takmiče timovi koji imaju budžet o kom Crvena zvezda u ovom momentu teško da može i da mašta, Evrokup ne donosi rivale tog renomea, ali donosi mogućnost da Zvezda na relativno lakši način stigne do drugog kruga takmičenja, a potom i do razigravanja za sam trofej, što bi, bez ikakve dileme, vratilo ne samo navijače na tribine, već i veru u tim, ali i samopouzdanje igračima.

FOTO: STARSPORT

Naravno, treća opcija je da se, pod utiskom ispuštene Evrolige, crveno-beli povuku, poput noja zabiju glavu u pesak i naredne godine budu topovsko meso u evrotakmičenjima. Mada, ukoliko se dogodi treća opcija, postavlja se pitanje koliko je zapravo po Zvezdu dobar ostanak Nebojše Čovića? Jer, predsednik Zvezde od samog dolaska u klub 2011. godine iz dana u dan priča o tome kako je želja da bude izgrađen jedan sistem koji će funkcionisati bez obzira na “spoljne” faktore. A koliko je zapravo stabilan projekat koji zavisi od toga da li će jedan šut za tri poena ući kroz koš ili ne? 

Na to pitanje moraće da odgovori gospodin Čović. A rezultat tog odgovora videćemo na jesen, kad neka nova Zvezda istrči na parket Pionira, možda i Arene, i započne neki novi, ali ovog puta pravi put ka nastavku onoga što je Dejan Radonjić ostavio “u amanet”.