Ekipe Partizana gotovo uvek krasila je borbenost i energija igrača, koja je mnogo puta nadomešćivala manjak kvaliteta, pa i finansija u odnosu na rivale. Toga ove godine nije bilo.

Dugo je početkom 21. veka Srbijom i regionom vladala ‘magija crno-bele avangarde’, koja je žarila i palila celom Evropom. Nije uopšte tako daleka 2010. godina kada je Partizan bio na dve sekunde od finala Evrolige i potencijalnog pokoravanja ‘starog kontinenta’. Gde je danas, sedam godina kasnije? Na nikad nižim granama.


Reče Goran Grbović: ‘Dokle će iz Humske samo da gledaju ka Nemanjinom da bi se dokopali nekog mizernog novca?!’ I moglo bi se reći da je zaista u pravu. Međutim, nije bilo finansijskih sredstava ni pre sedam godina, ali jeste sistema u kom se znalo ko šta radi, ko preuzima odgovornost i ko ima kakva zaduženja. Od finansija, do motivacije igrača.

Sada je neka sasvim druga priča u crno-belom klubu. Od nosioca tog pobedničkog sistema nema ni traga ni glasa, a klub se vodi iz SAD, Crne Gore ili sa Zlatibora. Sastanke je zamenio ‘Skajp’, a to nikako nije moglo da donese rezultat.

FOTO: STARSPORT

Selekcija igrača posebna je priča i tu, delimično, odgovornost snosi i trener Aleksandar Džikić. Dominacija Crvene zvezde napadnuta je sa igračima od 30+ godina, bez košarkaša koji bi bili zalog za budućnost i narednu sezonu. Osim Vanje Marinkovića i Mihaila Andrića, koji su deo tima već nekoliko godina, premalo smo na terenu gledali talente poput Tanaskovića ili Jovanovića. Šta je, osim rezultatskog kolapsa, ostalo Partizanu iz ove sezone?

Velikom broju igrača je istekao ugovor, čak četvorica imaju pravo na raskid u slučaju odlaska u inostranstvu, a pod ugovorom još samo četvorica. Planski? Pametno? Ne bi se reklo.

Još Humskom odzvanjaju reči Duška Vujoševića od pre par godina kada je objašnavao tadašnji izbor kvaliteta igrača i njihovih ljudskih vrlina. Ovako je on ‘palio mašinu’:

(Izvor: youtube / Milutin Milosavljevic)

Ove godine to u Partizanu nismo gledali. Osim Novice Veličkovića koji je košarkaški odrastao u toj filozofiji Duška Vujoševića, i možda još Stefana Birčevića, nije bilo tog duha u crno-belom timu, energije za koju su navijači tako čvrsto vezani i koju jedva čekaju da nagrade gromoglasnim aplauzom.

Umesto toga gledali smo, posebno u polufinalnoj seriji sa FMP-om, ispodprosečan skok ispod oba koša, bez igre kroz kontranapade i lakih poena u napadu, ali sa pregršt dozvoljenih ‘tač-daun’ pasova iza leđa odbrane i dozvoljenih zakucavanja rivalu. Nedovoljno čak i za daleko slabije rivale.

Nije ‘parni valjak’ imao igrača koji bi ostali na parketu čak i pod rafalnom paljbom sa protivničkih tribina. Jedino bi Novica Veličković ostao na parketu da ‘gine’ za dres čak i kada bi se hala rušila, a Partizanu je u ovakvom minusu kvaliteta bilo potrebno više od jednog takvog pojedinca.

FOTO: STARSPORT

Previše je bilo igrača koji ‘popunjavaju roster’ i u iole ozbiljnijem sastavu ne bi mogli da budu ni ‘mahači peškirom’, a ponajmanje nosioci igre. Iz ove perspektive deluje da je trebalo krenuti od ‘nule’ sa mladim igračima, pa bi već od sledeće sezone moglo da se očekuje značajniji rezultat.

Možda je naredna baš ta godina, a problem je što se to nameće kao jedino razumno rešenje. Sve drugo je borba sa vetrenjačama, preživljavanje dok se ne ugasi i poslednja sijalica.

Tada bi od šampionskih crno-belih boja ostala samo crna, najtamnija…